IDEOLOGIJA PAKOVANJA

Učili su nas da je marketing zadovoljavanje potreba potrošača, i da nije cilj prodati proizvod već kupiti potrošača. Potrošač je nesumnjivo uvek bio kralj, ali čini se da je danas njegova kruna veća nego što je ikad bila. Dakako, to je i normalno jer živimo u hiper-konzumerističkom društvu. Negde na tom fonu, nastaše i one teorije koje govore o elementima marketing mixa-dakle proizvodu, ceni, promociji, i distribuciji(4P concept).

        Posmatrajući sve što nam se dešava čini se da je pakovanje doživelo najveći revolucionarni bum. Nekad se proizvod pakovao da se ne razbije, a danas nas sa pakovanja prati milion sugestivnih poruka.

        Ne zna se gde prestaje pakovanje, a gde počinje proizvod, a u mnogim situacijama se ne zna ni šta je pakovanje a šta proizvod.

Pakovanje svojim koloritom, mami. Omamljuje i privlači.

Danas se sve manje više pakuje. Predstaviti imovinu većom nego što jeste, a obaveze manjim nego što jesu nije ništa drugo nego pakovanje a u širem smislu marketing. I nikada ta veza računovodstva i marketinga nije bila jasnija i nije bila dvosmernija.

Ideologija se danas pakuje efikasnije nego ikad, jer je širim narodnim masama neinteresantna, pa se kroz instant foliju spušta kao šlag koji raja rado kusa.

Moralne priče i pridike su takođe novijim generacijama dosadne i "smaraju" pa se vrši njihovo načelno prepakivanje i rastakanje- takođe u instant pričicu.

Religije se takođe pakuju, a svakako ni statistika nije imuna od pošasti umivenog pakovanja.

           Krvava suština nas upozorava da je forma odnela pobedu. Novo pakovanje sveta stvoriće novi marketing miks, i stvoriće nove obrise marketinga kao discipline. Ovaj marketing miks je već prevaziđen. Novi instrumenti marketing miksa još uvek nisu teorijski uobličeni, ali praktično itekako deluju. Nisu još teoretski napakovani.

          U tom sveopštom pakovanju i prepakivanju, dizajniranju, redizajniranju, i reinkarnaciji svega i svačega , remodelira se percepcija samog okruženja. Novi svet nije svet dedukcije i svet indukcije. Novi svet nije ni neoliberalni ni intervencionistički. Novi svet je marketinški ustrojen. Ta njegova odrednica određivaće i već određuje tokove rada, robe, novca i kapitala.

Što kao delovi tog velikog pakovanja budemo svesniji toga, lakše će nam biti. Kako ćemo se nositi sa tim i odrediti prema tome, drugo je pitanje.

        

OD NULTE GODINE DO NULTE TOLERANCIJE

Godine nulte, Srbija je promenila dotadašnji režim, i uspostavila novi, za koga se tvrdilo da je prvi demokratski režim. Bez da se upuštam u teme koje se tiču više političke socciologije, i same političke prakse, tadašnji režim, je uveo Zakon o ekstraprofitu. Sam Zakon je predviđao, da svi oni koji su na neki način tj putem nekih privilegija stekli neki ekstraprofit, moraju da ispolje nešto što se zove poreska odgovornost(tada termin društvena odgovornost nije bio aktuelan), i da deo tako stečene sume novca vrate u budžet Republike Srbije. Tada se to zvalo obračun sa ekstraprofiterima. Neko je to nazivao i da nema tolerancije prema onima koji su se obogatili koristeći privilegije 90 tih godina prošlog veka. O efektima ovog Zakona ne vredi raspravljati. Jednostavno, kasno je.

Zadnjih dana, nedelja pa i meseci se pominje nulta tolerancija prema svim poreskim obveznicima. Moram da priznam da mi etimološki posmatrano sam pojam nije baš najjasniji. Sami poreski zakoni, ma kako da su napisani nemaju za cilj da uspostave toleranciju već normativna pravila za plaćanje poreza. Dakle, u tom smislu normativnom- tolerancije nema, niti treba da je bude. Verovatno su tvorci ovde dobro odabrane marketinške krilatice, mislili da tolerancije ima u primeni. Svakako, golim okom se vidi da je ima.

Nemam ništa protiv ovakvog shvatanja nulte tolerancije u poreskom smislu, ali predlažem jednu malu dopunu. Ako već konstantujemo da  postoji tolerancija u primeni, i da dakako treba uspostaviti nultu toleranciju tj da nema tolerancije, onda bez ikakve sumnje treba uspostaviti i nultu toleranciju prema onima koji su do dana uspostavljanja nulte poreske tolerancije(ne znam koji je to datum), držali proklamovanu nultu toleranciju na vrednostima koje nisu nulte. Drugim, rečima na vrednostima koje su dosta veće od nulte vrednosti. Ili jednostavno prema onima koji nisu primenjivali normativna rešenja(ma kako ona bila manjkava).

Tek tako obuhvaćena nulta poreska tolerancija ima šanse da zaista bude nulta. 

NEKE ZABLUDE U VEZI NEZAPOSLENOSTI

Čini se da tema nezaposlenosti postaje sve više "top" tema kako u Srbiji, regionu, tako i u zemljama koje se nalaze u Evropskoj Uniji. Da je tako, svedoče gotovo svakodnevni štrajkovi zaposlenih koji se plaše da ne postanu vojnici armije nezaposlenih, kao i nezaposleni koji budući da su već deo te soldateske teže da se na bilo koji način skinu sa tržišta rada i priključe armiji zaposlenih.
Nevolja je u tome što je armija nezaposlenih sve brojnija, a armija zaposlenih sve manje brojna.

Merači stope nezaposlenosti kažu da je ona u regionu najveća u Srbiji, Bosni i Makedoniji. Od ove bolesti nisu imune ni Grčka, Španija, Portugalija..............
Pa ipak, postoje sporovi kako se ona meri tako da relevantni podaci u Srbiji govore da je ona između 25-29 %. Svakako, i jedna i druga brojka jesu alarmantne.

Ako se %  nezaposlenih meri kao udeo nezaposlenih u ukupnom broju radno sposobnih dolazimo do različitih kontroverzi kako u brojiocu tako u imeniocu.

Da li je nezaposlen neko ko se ne nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje jer je skinut sa nje? I jeste i nije. Da li je zaposlen neko ko se nalazi mesecima na plaćenom odsustvu?

Šta je sa licima koja su otvorila neki oblik preduzetničke forme, dobila za to subvenciju za otvaranje biznisa, a držaće je u statusu otvoreno-dok ne potroše pare iz subvencije?

Šta je sa radno aktivnim penzionerima? Šta se dešava sa privremeno odjavljenim radnjama? Šta se dešava sa osobama sa invaliditetom?

Koliko Ugovora o delu, faktički simulira Ugovore o radu? Sve ove stvari svakako ne umanjuju činjenicu da je situacija teška, ali osporavaju kredibilitet bilo koje brojke kojom se operiše u domaćoj javnosti.

Ipak, sadašnjost nas uči da smo u prošlosti itekako robovali zabludama u vezi nezaposlenosti. Prva, svakako ne i najveća jeste bila da će privatizacija otvoriti nova radna mesta. Jednostavno, desilo se suprotno, pa je 58% ljudi koji su radili u firmama pre privatizacije, ostalo bez posla. Najveći broj njih danas je deo armije nezaposlenih.

Nemala zabluda je svakako ideja da će sav višak u privatizovanim firmama, kroz osnivanje MSP dovesti do povećanja zaposlenosti. I to se nije desilo.

Ni subvencije za otvaranje novih radnih mesta nisu takođe dovele do željenog rezultata. Budući da se investitori subvencionišu iz budžeta, to znači da se od svih poreskih obveznika među kojima su i sami domaći investitori uzima da bi se recimo dalo nekom stranom investitoru.Na taj način investitori kroz to davanje smanjuju nivo svojih poslovnih aktivnosti, koji se dakako ogleda i u smanjivanju zaposlenosti, dok sa druge strane primaoci subvencija povećavaju zaposlenost. Dakle, u globalu radi se o redistribuciji dohotka.

Zabluda je i da se nezaposlenost može suzbiti aktivnim merama kreditne podrške MSP . Uglavnom su krediti odlazili za vraćanje starih kredita, isplatu plata, nekad i otpremnina, ili nabavku modernije opreme što je takođe dovodilo do povećanja nezaposlenosti.

Istina je da nije lako povećati zaposlenost. Ključ je svakako u privlačenju stranih ili domaćih direktnih investicija(bez subvencija), debirokratizaciji, jačanju pravne države, smanjivanju fiskalnog opterećenja na zarade,  otklanjanju neprirodnih veza i relacija između javne i privatne svojine, modernizaciji javnog sektora itd. Svakako na svim ovim frontovima treba paralelno raditi jer će neke mere dovesti do rasta broja nezaposlenih, a pak druge do upošljavanja ljudi.

Druga je stvar, što bi rad na nekim frontovima gore navedenim, doveo do nekih drugih frontova. A to nažalost nije popularno.

DA LI JE NVO SEKTORU POTREBNO SAVETOVANJE?

Često se mogu čuti oprečne diskusije o radu nevladinog sektora u Srbiji. Te diskusije idu u dva potpuno suprotna pravca, od toga da okreću ogroman novac do toga da jedva sastavljaju kraj sa krajem. Istine, ovde nema, jer postoje nevladine organizacije koje upošljavaju dosta ljudi na projektima i koje kao takve dobro zarađuju, a sa druge strane postoji armija NVO-a koje zaista jedva sastavljaju kraj sa krajem.
Istina je takođe da nam je razumevanje nevladinog sektora na zaista niskom nivou. Probaću da nabrojim neke od neistina.
Nevladine organizacije ne mogu prihodovati na tržištu. Neistina. Nevladine organizacije ne plaćaju porez na dobit. Poluistina. Ne plaćaju ali kad zadovolje uslove koji su propisani Zakonom o porezu na dobit pravnih lica.

Nevladine organizacije ne moraju da vode poslovne knjige. Neistina takođe. Nevladine organizacije ne plaćaju nikakav porez državi. Neistina.

U moru tih poluistina ili neistina zaboravila se esencija nevladinog sektora, a to je svakako da one trebaju i moraju da ponude društveno odgovorne projekte, nađu finansijere za njih,  i izvrše na kraju evaluaciju i monitoring celog projekta.

U tom smislu njima je potrebna stručna pomoć kako u pisanju projekata, tako i u kontroli troškova, pravdanju istih, kao i u sačinjavanju finansijskih izveštaja bilo da su oni ad hoc tipa ili regularni godišnji finansijski izveštaji.

Više o ovome u Nevladine organizacije

UNUTRAŠNJA I SPOLJNA UPOTREBA

Iako naslov bloga može delovati kao da ima veze sa medikamentima, medicinom i sličnim stvarima, u ovom blogu se neću baviti time. Uostalom, proizvođač je do tančina definisao spoljnu i unutrašnju upotrebu nekog leka, tako da bi još jedan laički pogled na to bio svakako nepotreban. Preciznije rečeno suvišan.
Zadnjih dana slušamo vrlo često da neka izjava nema nikakvog značaja jer je data za unutrašnju upotrebu. Drugačije rečeno, jedna strana tvrdi da druga strana priča jedno pred trećom stranom, a drugo pred četvrtom stranom.
U isto vreme i druga strana to isto tvrdi za prvu stranu. Šta je istina ne znamo, osim da je treća strana međunarodna zajednica, a četvrta strana nešto što se zove domaće javno mnjenje.
Uostalom, ovde istina i nije od presudne važnosti, koliko diversifikacija spoljne i unutrašnje upotrebe. Dakle, ako pretpostavimo da je ima, postavlja se pitanje kolika je razlika, jeli ona merljiva, kakva je frenkventnost toga, i da li je aplikativna na običan život i privredni milje.

U zadnje vreme vidimo da je sintagma unutrašnja vs spoljna itekako frenkventna, kolika je razlika zavisi od toga koliko je spoljni faktor jak a domaći slab, merljiva nije a aplikativna jeste.

Ako zanemarimo tračarenje kao oblik društveno-neobavezne komunikacije i alat za razbijanje dosade, doći ćemo do privrednog miljea.

Da li možete da zamislite situaciju da u jednoj firmi nadređeni priča svojim radnicima sve najbolje o njima samima, a svojim šefovima priča sve najgore o tim istim radnicima? Ovde je interni tim kojim on rukovodi i komunikacija prema njemu unutrašnja upotreba, a komunikacija prema supervizoru je spoljna upotreba.

Ako je šerif sa početka priče odvažan on može ukoliko proceni da top menadžment nema popularnost u svom timu, da članovima svog tima priča sve najgore o menadžmentu, a samom menadžmentu može s vremena na vreme slati ode, zahvalnice i hvalospeve. Opet spoljna i unutrašnja upotreba.

Čini se da vreme spoljne i unutrašnje upotrebe tek dolazi. Kako se boriti sa tim teško je reći, osim da treba sačuvati razboritost i zaključivati na bazi suštine a ne forme, na bazi argumenata a ne poverenja.

KORPORATIVNA (NE)KULTURA

Svaka organizacija bila ona profitnog ili neprofitnog tipa, ima neko svoje unutrašnje ustrojstvo. Neki to ustrojstvo nazivaju organizacionom kulturom, a ako je u pitanju profitna organizacija i korporativnom kulturom. Ovaj izraz- dakle korporativna kultura čini se doživljava danas upotrebno "zlatno doba". Pa ipak, u hiperprodukciji nekulture, došlo je i do hiperprodukcije korporativne nekulture ili devalvacije korporativne kulture.
Imamo i kompanije koje eksterno posmatrano mogu delovati solidno, a interno mogu odisati jakom korporativnom nekulturom.
Nedostatak vizije, izigravanje misije, nepoštovanje organizacionog dijagrama i linija raportiranja, nemanje strategije, suprotstavljeni ciljevi menadžera i radnika, nejasni targeti, postojanje interesnih grupa i klanova, evaluacija radnog učinka na bazi simpatija, sakrivanje informacija koje bi morale da budu dostupne, prenošenje pogrešnih informacija tendenciozno i namerno, samo su neki od oblika korporativne nekulture internog tipa.

Korporativna nekultura gore opisana, ima tendenciju širenja i pogoršanja. A budući da korporativnu kulturu formira korporacija ali je nose individualci, oni je kao virus prenose unutar organizacije. U tom prenošenju nekad ima namere, a nekada ne, ali na kraju kad ona naraste do kritične tačke ishodište izađe napolje.

Dakle, korporativna nekultura postaje i eksterno transparentna. Sada je to širenje, još brže i jače.
Otrovni pupoljci postaju otrovni plodovi.

Šta uraditi sa drvetom koje rađa otrovne plodove? Šarl Furije je mislio da ga treba iščupati iz korena.
Nevolja je kad ne postoji uviđanje nevolje. Drugim rečima, kad onaj ko treba da iščupa drvo misli da su plodovi gorki a ne i toksični.

U tom smislu prirodno umiranje ostaje kao jedino logično rešenje. Ono može da traje, a dok ono traje opseg korporativne nekulture se multiplikuje do takvih razmera, da se jedni dave u izobilju, drugi u neizvesnosti, treći u strahu, četvrti u nedostatku alternative.

 
 
 
 
 

ŠTA SADRŽI VALJANA ANALIZA POSLOVANJA?

Analiza poslovanja nije isto što i kontrola poslovanja. Kontrola ukazuje na greške, i ako je sprovedena od strane organa koji ima element prinude, obavezno sadrži nešto što se zove kazna. I tu se njena uloga okončava.
Analiza poslovanja nije isto što i revizija. Iako se revizijom poslovanja mogu otkriti razni deformiteti i anomalije, uz postojanje ograničenja obima ili neslaganja sa rukovodstvom revizija obavezno sadrži ogradu da postoji verovatnoća da su materijalno značajne stvari ostale neotkrivene. Takodje, se kaže da su postupci sprovedeni na bazi uzorka.

Pa šta je onda Analiza poslovanja? Ili šta mora da sadrži valjana Analiza poslovanja da bi se moglo reći da ima upotrebnu vrednost.

Pre svega ona mora da sadrži analizu finansijskih izveštaja na dan vršenja analize, analizu prihoda, rashoda, vanbilansnih stavki, imovine, kapitala, obaveza, sadašnjih, potencijalnih, ugovorenih.......

Kao bazični i komponentalni delovi Analize poslovanja moraju se sagledati Ugovori, njihova implikacija na svakodnevni biznis, rad i operativno delovanje firme, poreska davanja, poreski aspekti, organizaciona struktura i organizacioni dijagram.

Dobra analiza poslovanja uvek sadrži pronadjene vrednosti i referetne vrednosti. I ono što je svakako najvažnije dobra analiza poslovanja mora sadržati preporuke.

Bez preporuka Analiza poslovanja je tupo oružje u rukama menadžera ili vlasnika.

Više o ovome u Analiza poslovanja